Nikada nisam bio neka paljevina koja se loži na automobile.
Od poznatih sam samo znao Zastavina vozila dok su moji drugari prepoznavali automobile po zvuku motora i prije nego što ih vide. Kada sam položio vozački od majke sam naslijedio već razdrndanog Fiću koga sam malo pokrpio i vozio još pet, šest godina.
Jedan moj drug je kupovao Mercedese, Fordove, jednog Alfa Romea, Kadilake, Ševrolete… I uvijek mi se smejao što vozim Fićkana u fazi raspada. Pričao mi je da mi fali adrenalina i kako ću brzo postati kao on samo da sjednem u neki bijesni auto i dam gas do daske.
Ja sam voleo, a volim i dalje opuštenu i sporu vožnju jer se nikada nisam žurio ni za šta. Prije dve nedelje me taj drug zamolio da mu pravim društvo do Niša i pomognem mu da prenesemo neki tepih koji je tamo naručio.
Rekao sam mu da tog dana ne mogu i da odloži za dan dva kada sam slobodan. On je ipak otišao sam i ostao zauvijek na 3 kilometara od Niša zakucavši se u stub pri punoj brzini.
Ono što je volio mu je došlo glave.
