“Prilično smo siromašna porodica, ali bez obzira na teško finansijsko stanje moji roditelji su sve učinili da mene i mog brata blizanca iškoluju. Ja sam studirala pravo, a brat ekonomiju. Nešto malo zemlje što smo imali tata je prodao da nam može platiti školarine. To je bilo dovoljno za prve dvije godine, kasnije je tata podigao neki dugoročni kredit…
Često smo bili i gladni i žedni na predavanjima. Morali smo putovati autobusom, jer nam roditelji nisu mogli plaćati stan, a u studentski dom nismo mogli jer nismo imali poznanstva. Ja sam završila u roku sve ispite, a brat je jednu godinu ponavljao. Završili smo sa prosjekom ocjena iznad 8,5, ali i pored svega već smo godinama na birou za zapošljavanje. Jednostavno nemamo nikoga da nam pomogne.
Da sve bude teže, zbog dugova tata je morao prodati kuću koju je naslijedio od svojih roditelja. Sada živimo svečetvero u stanu od 35 kvadrata, ja i brat iako imamo po 30 godina spavamo u istoj sobi. Nade i očekivanja koja samo imali dok smo studirali su davno nestala i polako se mirimo sa činjenicom da nikada nećemo biti neko i nešto te da ćemo uvijek biti siromasi, TO BOLI, VJERUJTE, MNOGO BOLI…
Da smo barem ranije sve to shvatili i da nisamo polazili na fakultete. U najgorem slučaju imali bi smo kuću i nešto zemlje, ovako… dotakli smo dno i nema načina kako da se podignemo sa njega
Godine koje smo trebali provesti u uživanju, provodimo u najvećoj patnji. ŽALOSNO…”
Izvor:Ispovesti.com
